Koliko puta uhvatiš sebe sa pitanjem: „Zašto ono što šalješ ponekad ne stigne na pravu adresu?“
Pišeš tekstove, satkane sa puno truda i emocija, brižljivo i sa ljubavlju upakovane, sa velikom mašnom…ali suprise.
Primilac tvojih reči ne odreaguje očekivano. Odreaguje nikako ili čak suprotno.
Šta se dešava kada copy naiđe na BLOCK?
Verovatno je bilo xx puta da intenzivno i posvećeno radiš na nekom projektu ali klijent kao da ne razume šta mu se nudi. A onda ga neumorno nastavljaš ubeđivati, menjati koncepte, ponude i opet veliko ništa.
Kako je biti na drugoj strani?
Kada slušam druge (a često i sopstveno jadikovanje) da nema očekivane povratne informacije, uvek se trudim da zamislim onu drugu stranu, onoga ko čita. Zamišljam ih uvijene u beličaste semipermeabilne membrane. To su one fine ćelijske membrane koje neke čestice (po svom izboru) puštaju u svoju unutrašnjost, citoplazmu, a nekim velikim molekulima kažu STOP.
Copy je kao molekul.
Nekome će to biti mali slatki molekul i sa lakoćom ga svariti, tražiti još, a nekome će semipermeabilna memebrana da se zategnute i odbijaće ga.
Sledeći put, pre nego što nekom ushićeno pošaljaš svoj veliki molekul sagledaj semipermeabilnost membrane primaoca.
Umesto da smišljanja strategije, dosađivanja, zvanja, zamisli da sa primaocem kopija piješ kafu. Onako subotom prepodne u kafiću ili u pauzi dok kosiš travu, kao sa prvim komšijom. Zamisli kupca, šta bi sve rekao. Koje su njegove želje.
Kreiraj molekul baš za njega. Iznenadićeš se kako se membarna širi i grli molekul.
Ostavi komentar